All posts by Miro Gal

Jučer obilježeno 28 godina od zločina u hrvatskom selu Lovas

FHP: Tužilaštvo da podigne optužnicu protiv Lončara

Preneseno iz “Danas”

Od zločina koji je počinjen u hrvatskom selu Lovas kada je, tokom oktobra i novembra 1991. godine, ubijeno oko 70 meštana Lovasa, većinom hrvatske nacionalnosti, juče je navršeno 28 godina, podsetio je Fond za humanitarno pravo (FHP).0Piše: D. D.18. oktobra 2019. 22.03

Foto:Pixabay

Tužilaštvo za ratne zločine je još 2007. podiglo optužnicu protiv 14 lica za ubistvo 69 meštana Lovasa. Međutim, prvostepenom presudom u ponovljenom postupku je nakon 12 godina, broj žrtava smanjen na svega 28, jer su u međuvremenu petorica optuženih preminula.

U junu ove godine, Viši sud u Beogradu izrekao je prvostepenu presudu u ponovljenom postupku osmorici pripadnika različitih jedinica u sastavu Jugoslovenske narodne armije (JNA). Oglasio ih je krivim i izrekao im kazne zatvora – osam godina Milanu Devčiću, sedam Saši Stojanoviću, po šest Zoranu Kosijeru, Željku Krnjajiću i Jovanu Dimitrijeviću, dok su na kazne zatvora od po pet godina osuđeni Darko Perić i Radovan Vlajković. Radisav Josipović osuđen je na četiri godine zatvora.

Iako je FHP još 2016. godine Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu protiv komandanta 2. pgmbr JNA Dušana Lončara, „jer je naredio napad na Lovas, do danas protiv njega nije podignuta optužnica“.

FHP dugi niz godina ukazuje da je optužnica koju je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo za zločin u Lovasu selektivna i da njom nije optužen Lončar, ali i da optužnicom nije obuhvaćeno kako seksualno nasilje koje su pripadnici srpskih snaga činili u Lovasu – iako je o tome svedočila jedna meštanka Lovasa – tako ni svedočanstva o proterivanju hrvatskog stanovništva iz Lovasa.

Iz tog razloga FHP zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da istraži navode o počinjenom seksualnom nasilju i proterivanju koje je počinjeno u Lovasu, kao i da podigne optužnicu protiv Lončara i time prekine praksu procesuiranja isključivo direktnih počinilaca ratnih zločina, dok komandanti jedinica ostaju van domašaja pravde.

Žene u crnom u Lovasu

Aktivistkinje Žene u crnom prisustvovale su juče komemoraciji i obeležavanju godišnjice zločina u selu Lovasu zajedno sa porodicama žrtava i meštanima i meštankama. „Sudski postupak za ratni zločin u Lovasu je trajao 11 godina. Tužilaštvo za ratne zločine propustilo je da u optužnicama obuhvati zločin silovanja u ratu. Pravda za žrtve još jednom nije zadovoljena budući da sudsko veće nije učinilo ništa da svojim presudama porodicama preživelih i žrtvama vrati njihovo dostojanstvo“, saopštile su Žene u crnom.

Zvijezda

Od kuda crvena zvijezda?

1kb1


Zlatni rez (lat. Sectio aurea) jesu proporcije u kojima se manji dio prema većem odnosi kao veći dio prema ukupnom.

„Otkriven“ još u starom Egiptu, a usavršen u staroj Grčkoj. Zbog „idealnih“ proporcija u 15. stoljeću su ga nazvali „božanskim proporcijama“. U 17. stoljeću dobio je naziv „skupocjeni dragulj“.

Zlatni rez je gotovo simbol renesanse i klasicizma. Leonardo da Vinči se prema zlatnom rezu odnosio sa poštovanjem pa je i sam pridonio iznalaženju primjene kao i logičkoj definiciji zlatnoga reza. Tako je i proporcije čovjeka smjestio u pentagram zlatnoga reza!

Pentagram kao simbol sklada i proporcija simbolični je nosilac svih lijevih pokreta u svijetu. (K.B.)

1cz1

Pogledajmo istini u oči

Hrvatsku su stvorili Tito, partizani i UDBA, a ne hrvatski branitelji!

FOTO TANJUG / ŽIKA VUCIC / tj

FOTO TANJUG / ŽIKA VUCIC /

Hrvatsku u osamostaljenje nisu vodile ustaše koje su 45 godina u emigracije bile nesposobne za bilo kakvu konstruktivnu politiku, a kamo li stvaranje Hrvatske države. Te ustaše su u terorističkim akcijamo pobile preko 1000 građana Jugoslavije i to treba imati na umu kada slušamo srceparajuće priče o tome kako ih je UDBa likvidirala. Ti nesposobni zlikovci nisu stvorili ništa, a po svemu sudeći mnogi od njih su na početku rata dobili metak u leđa (Miro Barišić, Ludvig Pavlović) baš po Tuđmanovom nalogu. Hrvatsku su 1991. vodili Titovi partizani – Bobetko, Tuđman, Červenko, Špegelj, Manolić, Boljkovac, i drugi. Jedini među njima u partizanima nije bio Šušak, ali je on poput Tuđmana, Šeksa i drugih bio suradnik UDBE, a brat mu je bio oficir JNA.

2 kilometra bez kojih ne bi bilo Hrvatske

Početak šestog mjeseca 1943. godine, Sutjeska, Tito i njegovi partizani potpuno su opkoljeni. Čak ni uz najveći moral i organizaciju partizani ne uspijevaju probiti obruč koji su oko njih stegli Njemci, Talijani, Bugari i ustaše. A onda je Koča Popović samoinicijativno, protivno Titovoj naredbi krenuo u bijeg kroz malu pukotinu od samo 2 kilometra koja se otvorila između dvije njemačke jedinice. Kočin kurir prenosi poruku Titu, ne krene li i on ist čas za Kočom, nema mu spasa. Uz ogromne gubitke i puno sreće Tito se sa djelom partizana izvukao. Sutjeska će ostati grobnica najboljih i najhrabrijih partizanskih boraca, ali i prekretnica u 2. svjetskom ratu. Nakon nje Titove snage konstantno jačaju, a svi ostali polako slabe i propadaju.

Što bi se desilo da Tito nije uspio probiti obruč? Partizanski pokret bio bi uništen. Izginuo bi čitav vrhovni štab. Amerikanci i Britanci mogli su ili podržati četnike Draže Mihailovića ili čitavu Jugoslaviju prepustiti Sovjetima. Ako bi se odlučili za Dražu, sigurno je da Hrvatska ako bi uopće postojala, ne bi imala ni pola teritorija koje ima danas, a možemo samo pretpostaviti kakve bi odmazde nad Hrvatima bile izvršene zbog pokolja stotina tisuća Srba u Jasenovcu i preko dvadeset drugih logora. Ako bi pak Staljin dobio Jugoslaviju, na Jadranu bi umjesto hotela nikle njegove vojne baze. Katolička crkva u takvoj državi ne bi imala najljepši dio Zagreba (Kaptol) i ne bi bili suđeni samo oni svećenici koji su okrvavili ruke. Onda danas ne bi raspravljali o nepostojećem trovanju Stepinca jer bi mu boljševici sprašili metak u čelo.

Što je Tito učino za Hrvatsku?

A kako je točno Tito stvorio Hrvatsku? Nizom akata, od kojih ćemo navesti samo neke.

Prije svega, Istru je priključio Hrvatskoj. Da nije bilo Tita i partizana, ta najbogatija županija nikad ne bi bila u sastavu Hrvatske. Tito je kao Slovenac po majci mirne duše Istru mogao pripojiti i Sloveniji, jer je Istra i tako bila u sastavu slovenske pokrajine Primorske. A u sastavu Hrvatske prije 1945. nije bila nikad niti jedan dan. Samo zahvaljujući Titovoj upornosti, bez podrške Staljina, Italija je ostala bez Istre.

Tito je Hrvatskoj pripojio i Baranju, po prvi puta u povijesti. Baranju je 1918. oslobodila srpska vojska i vijeće Baranje je izglasalo prisajedinjene Srbiji, ali ju je Tito ipak dao Hrvatskoj.

Iz Hrvatske je u Vojvodinu iselio oko 50 000 Srba, pa kad uračunamo i njihovo potomsto možemo reći da je broj Srba 1990. zahvaljujući tome u Hrvatskoj bio manji za 15-20 posto.

Tito je prešutno dozvolio i protjerivanje Talijana iz Dalmacije i Istre i time taj prostor zauvijek zabetonirao u Hrvatsku.

Za razliku od Srbije koju je podjelio u 5 djelova i napravio joj dvije pokrajine i dvije nove republike, u Hrvatskoj je odbio prijedloge istaknutih partizana Vicka Krstulovića i braće Žanko da od Dalmacije napravi autonomnu pokrajinu.

Iako su hrvatski Srbi činili udarnu snagu Titovih partizana svo vrijeme rata, nije im dao Krajinu kao autonomnu pokrajinu.

Na koncu, stvorio je AVNOJ-ske granice Hrvatske koje su kasnije bile temelj za međunardono priznavanje Hrvatske kao i ustav iz 1974. koji je Hrvatskoj pravno omogućio da napusti Jugoslaviju.

Bez svega ovdje navedenog nikad ne bi bilo Hrvatske države. No, da stvar bude još bolja 1990. Hrvatsku u osamostaljenje nisu vodile ustaše koje su 45 godina u emigracije bile nesposobne za bilo kakvu konstruktivnu politiku, a kamo li stvaranje Hrvatske države. Te ustaše su u terorističkim akcijamo pobile preko 1000 građana Jugoslavije i to treba imati na umu kada slušamo srcpearajuće priče o tome kako ih je UDBa likvidirala. Ti nesposobni zlikovci nisu stvorili ništa, a po svemu sudeći mnogi od njih su na početku rata dobili metak u leđa (Miro Barišić, Ludvig Pavlović) baš po Tuđmanovom nalogu. Hrvatsku su 1991. vodili Titovi partizani – Bobetko, Tuđman, Červenko, Špegelj, Manolić, Boljkovac, i drugi. Jedini među njima u partizanima nije bio Šušak, ali je on poput Tuđmana, Šeksa i drugih bio suradnik UDBE, a brat mu je bio oficir JNA.

1991. je nastalo još 20 država

Koliko je uputno govoriti da je Hrvatska “stvorena” bilo od Tuđmana bilo od branitelja dok u isto vrijeme nastaje dvadesetak država. Je li Alija stvorio Bosnu, Kučan Sloveniju, Gligorov Makedoniju, a Milošević Savzenu Republiku Jugoslaviju? Danas jedan ozbiljan, nepristran istraživač neće romantičarski pristupiti događajima iz 1991.-1995., kao nekoj herojskoj borbi male grupice golorukih branitelja (odakle onda 500 000 branitelja u registru) protiv bradatih srpskih demona. Danas je jasno da je Tuđmanov čovjek od povjerenja Šarinić za vrijeme rata putovao u Beograd češće nego u Zagreb, da su Hrvati bosanskim Srbima prodavali naftu, a da se Karadžić zbog tajnog dogovora sa Tuđmanom nije uključio u Oluju, a o sudbini Posavine, Vukovara, trgovine oružijem i narkoticima već se u medijima naširoko govorilo. Bio je to rat koji je ličio na sve, samo ne na ono što ga je tuđmanovska propaganda prikazivala devedesetih. Ta propaganda i danas živi, sjetimo se samo sudca Turudića koji bi zatvorom kažnjavao svakog tko propituje zločinački karakter onoga što se u Hrvatskoj naziva “domovinski rat” ili kvazi-povijesničar Nazora i ekipe iz raznih “memorijalnih centara” čiji je cilj da klero-fašističko ludilo devedesetih nikada ne prođe.

Kako bilo, da nije Tita bilo, a i svih njegovih odluka od kojih smo u ovom tekstu nabrojali samo neke, Hrvatske ne bi bilo, bar ne u ovim granicama. Bila bi to, bez sumnje, manja Hrvatska i od one Šešeljeve linije Virovitica – Karlovac – Karlobag, jer ova Šešeljeva bar ima Istru. Kreleža je jednom rekao da će kad prođe svo to ludilo Hrvati uvidjeti značaj Tita. Ludilo očito još ne prolazi u ovoj ludnici zvanoj Hrvatska, jer ga podgrijavaju najopskurniji likovi, snimajući filmove pune krivotovorina o tome kako u Jasenovcu nije bilo genocida, a kako je Tito pobio preko 300 000 Hrvata.

Kada ministar Hasanbegović kaže da je domovinski rat jedina hrvatska pobjeda u 20. stoljeću bilo bi dobro razmisliti što je donjela ta pobjeda? Tranzicijsku pljačku, 56 milijardi duga, masovno iseljavanje mladih, prepuštanje tajkunima i strancima imovine, banaka, telekomunikacija koju su generacije stvarale. A što je donio “poraz” iz 1945.? Hrvatsku u avnojskim granicama, obnovljenju zemlju, desetine tisuća izgrađenih škola, bolnica, stanova, firmi, hotela, besplatno školstvo i zdravstvo. Kada se tako sagledaju stavri izgleda da je za Hrvatsku vrijedniji poraz iz 1945. nego pobjeda iz 1995. Ako je netko već stvorio Hrvatsku onda su to bili Tito i partizani, a ne branitelji. Je li trebalo stvoriti Hrvatsku koja je ovakva kakva je, to je već drugo pitanje…

Ne smijemo zaboraviti

Desanka Maksimović: KRVAVA BAJKA

1-a-kb

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani
,

na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi bolovali,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
prije smrtnog trena
sjedila je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rješavala: koliko može
putnik ako ide pješke…
i tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki
i po svescima u školskoj torbi
besmisleno ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubnih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,

da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plavog
dok sve zadatke na svijetu
ne porješava
.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dječaka redovi cijeli
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg sata
na strijeljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi cijeli
istog časa se uznijeli
do vječnog boravišta.

Ova pjesma napisana je o nacističkom zločinu strijeljanja gminazijalaca i djece od kojih je najmlađe bio mali Rom, čistač cipela od tek 11. godina, 1. oktobra 1941. godine u Kragujevcu

T I T O

Tita možete da mrzite, ali da je bio gospodin čovjek — ne možete da mu osporite (FOTO)

  •   

Maršalov lijecnik iz druge polovice sedamdesetih godina, dr Aleksandar Matunović, tvrdi da su Brozove navike i stil života, način ponašanja i pokreti, dokaz da on može biti samo izdanak kakve aristokratske porodice. U pitanju je, naravno, potpuno proizvoljna ocjena koja polazi od pogrešne pretpostavke da čovjek ne može da se ponaša uljudno i prefinjeno bez plemenitog porijekla

Josip Broz Tito sa vijetnamskim predsednikom Ho Ši Minom u Beogradu 1957. godine. Foto: Wikimedia Commons/Stevan Kragujević

Da je Josip Broz Tito bio neka neuka i nekulturna prostačina, lišena manira i dobrog ukusa, ljudi bi ga danas prozivali da je bio neuka i nekulturna prostačina, lišena manira i dobrog ukusa. Drugim riječima, da je bio kao Hruščov, koji odgovara ovom opisu po praktično svakoj riječi, ljudi bi ga prozivali što je bio kao Hruščov. Pošto Josip Broz Tito nije bio neuka i nekulturna prostačina, lišena manira i dobrog ukusa, ljudi ga prozivaju zato što nije bio neka neuka i nekulturna prostačina, lišena manira i dobrog ukusa.

Shvacate lišta hoćemo da kažemo ovim beskrajnim ponavljanjem činjenice da “najveći sin naših naroda i narodnosti” (kako su ga nekada Jugoslaveni zvali) nije bio neuka i nekulturna prostačina, lišena manira i dobrog ukusa? Hoćemo da kažemo da su ljudi nakon raspada Jugoslavije odlučili da ga prozivaju ma kakav da je bio.

Naravno, samorazumljivo je to, da niko normalan nikoga ne može da proziva zbog kulturnosti, manira i dobrog ukusa, zbog čega je to uvijeno u nešto mnogo ozbiljnije: naime, to je alat koji služi da se dovede u pitanje njegov identitet, kao da je potpuna naučna fantastika to što je rođen u Kumrovcu u Zagorju od hrvatskog oca Franje Broza i slovenske majke Marije rođene Javeršek.

Josip Broz Tito, predsjednik Jugoslavije, na željezničkoj stanici u rodnom Kumrovcu maja 1961. godine. Foto: Wikimedia Commons/Flodur44

Maršalov lijecnik iz druge polovine sedamdesetih godina, dr Aleksandar Matunović, tvrdi da su Brozove navike i stil života, način ponašanja i pokreti, dokaz da on može biti samo izdanak kakve aristokratske porodice. U pitanju je potpuno proizvoljna ocjena, da čovjek ne može da se ponaša uljudno i prefinjeno bez plemenitog porijekla, a u sebi ima i izvjesnu dozu rasizma.

Zatim imamo ljude koji kažu kako je dokaz da Tito nije Tito to što je znao da svira klavir jer, gdje je on mogao  naučit  svirat klavir. Tek je to nebuloza: kao prvo, znamo da je Broz  sviranje na pijanu naučio od majčinih roditelja u slovenskom selu Podsreda, prije svega od djeda Martina čiji je ljubimac bio, kao drugo, zašto pobogu ne bi mogao  znati  svirati pijano (?!).

Josip Broz Tito šeta sa nemačkim kancelarom Vilijem Brantom 11. oktobra 1970. godine u Bonu, tada privremenim sjedištem Zapadne Njemačke prije ujedinjenja. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, B 145 Bild-F032669-0029 / Wegmann, Ludwig / CC-BY-SA 3.0

Ovo je u vezi sa još jednim “dokazom” koji je nevezan za njegovo gospodstvo, ali ga valja pomenuti:naime, mladi Josip je slovenski jezik naučio prije hrvatskog sa kojim se susreo tek kada se vratio u Kumrovec da pođe u školu, a pritom je i hrvatski koji je savladao u djetinjstvu bio teška zagorska kajkavica.

Zašto je to važno? Zbog krajnje stupidne studije američke Nacionalne sigurnosne agencije (NSA) koja je tvrdila da Titu hrvatski nije bio maternji, a da nije uzela u obzir činjenicu da je slovenski bio prvi jezik kojim se služio te da je  kajkavica čak vrlo i bliska slovenskom.

Josip Broz Tito i Richard Nixon na travnjaku ispred Bijele kuće 28. oktobra 1971. godine, za vrijeme predsjedavanja  ovog republikanca. Foto: Wikimedia Commons/U.S. National Archives and Records Administration

Kajkavicu je Broz govorio perfektno što ne ostavlja prostor razumnoj sumnji u njegovo zagorsko porijeklo (a i sluzbeni srpskohrvatski je govorio odlično, bolje od mnogih koji ga danas sumnjiče za nejugoslavenstvo).

Čak ni informacija da je nakon njegove smrti, u misterioznoj kožnoj torbici od koje se navodno nije odvajao, tobože otkriven austrougarski spisak poginulih iz jedne bitke u Galiciji na kojoj se nalazilo ime “Josip Franjo Broz” — nije, niti može biti dokaz da Broz nije Broz.

Rosalin Carther, Josip Broz Tito i Jimie Carther na travnjaku ispred Bijele kuće 7. marta 1978. godine, za vrijeme predsjedavanja ovog demokrate. Foto: Wikimedia Commons/U.S. National Archives and Records Administration

Kao prvo, postoji toliko “teorija” o datumu smrti “pravog” Broza da se čini da je taj čovjek bio supermačka jer je imao više od devet života; sama činjenica da svaki pseudoistoričar želi da privuče pažnju i zaradi pare izmišljajući neku svoju verziju o trenutku kada je “lažni” Broz zamjenio “pravog”, dovoljna je da se sve te priče odbace kao gluposti kakve jesu. Kao drugo, ljudi se u svakom ratu redovno greškom proglašavaju mrtvima uslijed kaosa koji vlada na bojištu i oko njega. Konačno, kao treće, ako Josip Broz nije bio Josip Broz, nije postojao nijedan razlog da čuva taj dokument: da Broz nije bio Broz, taj lažni Broz bi papir momentalno spalio, ne bi ga držao u kožnoj torbici i izlagao se bespotrebnom riziku da bude raskrinkan.

Zapravo, ako je taj dokument Tito stvarno čuvao onda je on konačni dokaz da je osoba koju znamo kao Josipa Broza zaista bio Josip Broz, jer bi samo Josip Broz imao motiv da čuva spisak poginulih na kojem se nalazi ime Josipa Broza. Pa, svako bi takav papir sačuvao kao životni kuriozitet, za uspomenu, da ga podsjeća na prolaznost i privremenu pobjedu nad smrću!

Prema tome, Josipa Broza danas svako može da mrzi, ali niko ne može negirati da je bio gospodin čovjek, što se iz priloženih fotografija jasno vidi.

Priča z bregov


Bilo je več okoli četiri popouldan gda je Štief teškom mukom splazil na
vrh brega. Je, prešli su cajti gda je tie isti brieg speljal fučkečuč, z
kuošem na plečima i punim rukami sega. Se bi još išlo, ali noge, noge su
bile slabe i niesu štele poslušati komandu. Još kak-tak, dole, po trnacu,
ali po tom sprtom klancu, tam je bila muka isusova.
Tu, navrh brega, Štief je stal, zmieknul škrljak z glave kak da je h
cirkve i počel se polahku vrteti na se četiri strani svieta. Svud-posvud pred
njim je pucalo Zagorje, to zeleno muorje bregov, skruoz dole od Sanoborskog
guorja, Sljemena, Kalnika, Ivančice pa se do dalekih slovenskih guor.. Za
liepoga se vremena s tog brega mogel videti Triglav i daleke Alpe z kapami
od vekovečnog snega i leda, ali Štiefove su oči zdaj za tak nekaj bile ipak
preslabe.
Odjemput je čistam s tihog potpuhnul onaj njegov poznati briežni
vietrek-pajdaš i Štief je mam pozabil na umor i lieta, čim-več, počutil se kak deč
ec gda je prvi put zgledal tu krasotu tera ga je zacuoprala za naviek.
Još je jenu vriet tak stal i gruntal a onda se okriepljen polahku zaputil
prema staroj klieti, tu mam, pod bregom.
Njegva je sirota bila jena od onieh prastarih klečura kakve su negda bile
svukud po bregima a zdaj je samo pitanje cajta gda buju skruoz nestale.
“Je, stara je prek tristo liet, ali još je to drievo dobro, tu i tam bi
trebalo kakvu crvotočnu gredu zmeniti ali bi i takva kakva je mogla zdurati
još tuliko” – znal je pripoviedati gda bi ga ljudi pitali kaj bu z njuj i
zakaj ne prepusti sinu da si napravi nekaj nuovog, zidanog, “kak si maju.”
“Meni je ona dobra, a dečec bu mel cajta delati kaj i kak hoče, gda me
nebu“ – tak bi otpovrnul i tu bi bil kuonec špekulacijami o modernoj klieti,
rostfraj bačvami, strajnskim suortami gruojzdja i sličnim novotarijama.
Jedini ustupak na teri je drage vuolje pristal bil je gda su mesto slame
pometali čriep, prikopčali struju i napravili drveni pod h jenoj od dvije
prostorije kleti.
O semu tomu je Štief premišljlal gda je velikim, teškim ključem otpiral
vrata, odmah puolek stare preše. Zapahnula ga je ona dobro znana duha vina
i vinskih posudi, pa je širom otprl vrata. Sega je tu bilo, večih i
mienjih lagvof, škafof, biednjof, cienjakof, lakovnic, put i alatof sake vrsti. H
jenom je vuglu na tramu bila zbita druotnata krlietka h teroj su na špagi
visile table špeka, dvije suhe klobase i grunč crvenog luka i češnjaka.
Štief je odluožil rogožar, zel pintek z kredenca i kleknul pri mienjšem,
kak cekin žutom lagviču. Otprl je pipu i dok se zmira natakalo, pokucal
iznad vratec.
“Ne zvoni, ima tu još, brat-bratu, kakvih stuo litri..do beratve čist dost
” – zaključil je zadovoljno.
Nakon toga je sel za drveni stol pod brajdom, natuočil si kupicu i
zagledal se po jarku. Ovak z visine, bilo ga je čist drukčeše gledeti, moglo se
videti dost toga kaj se odozdola videlo nie.
Negda je h jarku bilo tek par zaselkof s tri-četiri hižice zbite na kupu,
denes tieh malih hižic nema, mesto njih su zrasle same zidanice kak
vrganji h trišju. A cieli jen veliki brieg, same vikendice i vile sakakvih felja,
kak da si na Pantovčaku. Pak, njif i trnacof skoro da i nie bilo, a huste
su se spustile do samih hiž. Nihči h cielom jarku več dugo blaga ne drži,
tek retko duo kokoši ili pajceke. Negda su i slama i kuruznica svoju cenu
mele, denes niko zabadaf neče ni pokošeno sieno ni otavu, morti gda bi ga
zbalieral i doma mu na dvoriše dopeljal.
Jedino te vražje flakserice furt brundaju i zujiju na se strani, od jutra
do mraka, od pretuljeti do jeseni.
“Je, se se spremenilo, dan i nuoč od negda postalo, i doba i ljudi” –
gruntal je Štief husebi.
“Pak tam, z druge strani tog istog brega, negda je h selu od sedam-osam hiž
živelo skoro stuo ljudi, denes je tuj pusto, nigde nikoga, se zapuščeno
i propada. A živeli su tie ljudi bormeš dugovečno, malo teri a da nie dož
ivel devedesetku a nekateri i prek stuo liet.
Ima nekaj hutom položaju, hutom vietru, zraku, zemlji.. – razvlačil je Š
tief svoju ‘teoriju o Malom Kavkazu’ – Tie su stari ljudi živeli prirodneš
e, jeli zdravešu hranu, delalo se fiejst ali i počivalo gda trieba. Denes
je se žifčano, nič nejde bez “Konzuma” i te proklete kemije, jel’ h
trsju, trnacu ili vrtu. Delikatese na sakom koraku, a pak, hmiraju mladi,
premladi, neretko h četrdesetim, pedesetim.. A od njegve generacije, malo gduo
nie doživel bar sedamdeset ak ne i osamdeset ili devedeset, kak je i njemu
zdaj.”
Štief si je natuočil još jenu kupicu. Dole h jarku negdi je zabrunčala
flakserica a h skoro isti čas i zvuon na kapelici zazvonil. “Nehči je hmrl,
jer svetek nie” – rekel je husebi i po navadi se prekrižil, i za mrtvu duš
u i zase.
Zvuon je htihnul, htihnula je i flakserica ali je veter potpuhnul i zbudil
nečiji klopuotec. Na briegu se furt nekaj dogaja.
Taman se štel zdiči i natočiti još jen pintek gda je začul kak ga nehči
dozivlje.
“Štefina, si to ti pri klieti?” – čul je glas gda se nalukaval i gledel
duo bi to mogel biti. Gore na putu, iza živice, spazil je človeka z kuosuj
na ramenu.
“Duo je to?” – otpovrnul je skruoz h čudu, jer su retki petki gda bi ga
nehči tak zazival, mlajši se samo voziju sim-tam z auti i traktori, a stare
ši.. oni pak su skoro si pomrli.
“Ja sam, Pepič, tvuoj sused, kaj me ne poznaš?” – hjavil se pak glas da
bi se za malo pred njim skazala poznata prilika.
“Pepič, za miloga boga, otkud si se stvoril? – čul je Štief svuoj glas,
a nekak, kak da i nije bil njegov.
“Pa kaj ja niesam, fala bogu, tuj doma? Baš sam išel na kračece malo
nakositi za zajce i spazil da je nehči pri klieti, pak sam se hjavil..”
“Tak i trieba, Pepič, hajd, duojdi sim, buš si spil kupicu, zdaj bum natuo
čil.”
Pepič je prisluonil kosu na prešu i sel z druge strani stuola, malo
postran.
“Ti si, Štefina, dobro, ide, ide”.. – nasmejal se i pokazal svoje liepe,
zdrave zube.
“A čuj, nemrem se s tuobuj meriti jer si mlajši, ali ide nekak, se dok
morem sim duojti, nesmem se žaliti.. A ti, vidim, si takaj dobro, ak nič,
zubara ti nie trieba” – našalil se dok mu je natakal..
“Bormeš, moji su zubi othranjeni na domačem koruznom kruhu i kiselom
mlieku, to je najbuolji zubar.”
“Čakaj malo, Pepič, pa kaj ti još krave držiš?”
“Nekaj pa, Štief, pa de ti živiš?”
Taman su se liepo počeli spominati gda se z pravca kapielice pri svetoj
Magdaleni zaorilo popievanje. Vuskim, sprtim putem prema njimi hodile su č
etiri ženske z motikama na ramami. Tri su bile buosih nuog a četrta, videč
najstareša, jedina je miela obute podriezane gumene čizme.
Ženske su liepo popievale i slagale glase.
“Pomori mi, mati, zorju snovati
Zorja je zorja, be-eli je daan
Naj ti pomore kog si ljubila
Zorja je zorja, be-eli je daan
Za zorjom ide, sounčece vaan..“
“Pepič, pa kaj to niesu one težakinje od tam ispod Krluha, ili ja to
krivo vidim?”
“Je, to su one, ideju s težačije..ili na težačiju” – otpovrnul je Pepič
– “al’ praf liepo popievaju, kaj ne?”
Za malo su ženske došle blizu klieti.
“Duojdite sim, puce, liepo prosim, bute si nekaj spile, kaj bute ležeše
popievale” – hjavil se Štief zdaj več močnešim glasom, kak pravi muž.
“Joj, nebi baš smele, buju ljudi mislili da smo pijanke.. Ali, da smo
praf žejne, jesmo” – tobož su se nečkale, a se skrečuč na putec prema
njimi.
“Nič se vi ne sekirajte, vrag ti jalnuše zemi, a posel nebu nikam pobegnul
” – žlabral je veselo Pepič gda im je natakal kupice.
“Samo dajte, dajte, mam ja tu i žmahnoga špeka i klobasic, luka, samo
kruha nemam, nisam se nadal guostima a špek ionak nesmem, zbog masnuoče”-
nadovezal je Štief.
“Mamo mi kruheka, pravaga damačega, zele smo si ga na žlak.”
“Nu, onda, ko buog, sad bum ja, tie čas..” – Štief je za kratek čas več
metal na stol plošek, nož, špek, klobase i luk.
“I kak ide posel, jel teško kopati? Makar, denes skoro si z tiem
kultivatorima dielaju” – spitaval je dok je fljetno narezival.
“Nie lahko, dragi muoj Štefek, ali mi smo na to nafčene, ne kak ovi
mladi, denešnji. Pak ja sam kopala z visuokim trbuhom, trudi su me na njivi
spopali, čučnula sam, stisnula, a sin mi je h brazdu na rubec pal. Babe su ga
zdignule, podvezale, malo oprale, pomotale.. I kaj mu fali? Nič! Denes je
doktor h Amerike!” – veselo se i glasno raspripoviedala jena težakinja.
“Je, je, drugi su to cajti bili” – si su se složili.
Za čas počeli su se spominati o svemu i svačemu, kak je negda bilo, kak
se živelo, mučilo, jelo, duo se s kem mel rad, duo je koga prevaril i duo
se s kem posvadil ili potukel.
Čuden je to bil dien. Jer nisu to bili jedini Štiefovi guosti, malo
pokljem došli su i Lojzek i Jankec, Stanek, Viktor, Jura, Micika, Štefa, Joža,
Iva..I si su oni išli “tud nekam mimo”, pak su čuli glase i galamu, kaj bu
š..
Mesta za stuolom nie bilo ali posedali su oni okolo, po preši, na prage, š
kafe, na posušenu rozgu..Odnekud se tu stvorila harmonika, gitara, šalilo
se i popievalo kak h onim dobrim, starim cajtima.
“I buog zna jel’ k letu
bumo još na svietu
skup žii-vee-liii..”
Naš Štefina je cval. Nuosil je veselo pijaču i trucal ljudi, nije ga
briga bilo jel bu čega ostalo i kaj buju doma pokljem rekli. Gda bi ih
podvuoril, sel si je med njih zažarenih obrazov i očieh i užival hutoj bogomdanoj
sreči.
A onda, odjemput, nekaj kak da je hvudrilo z njegove desne strani i tie č
as mu se glava našla na klupi na teroj je siedel.
Popipal je lasi.. Fala bogu, krvi nie bilo.
Gda se z mukom uskoprtil i bolj otprl oči, spazil je prazen stol i brajdu
pred suobuj čez teru su se blesikale zadnje zrake sunca kaj je zahajalo za
brege.
“Driem me je hlovil, se je to bila samo senja.”
Još mu se jen cajt vrtelo i čudni su mu se glasi motali oko glave, činilo
mu se kak da nehči popieva gore po putu, da negduo hodi iza njega po
klieti i išče nekaj..Pod črepom kak da je nekaj zažajgalo harmoniku h kut, na
stare glaže.
Polahku mu se zbistrilo pred očmi. Odnekud se kakti pak hjavila flakserica
da bi mu malo kesneše došlo k pameti da to brundanje dolazi iz zraka.
“Para..glajzer” – premišljaval je glasno i teško zdigal glavu h višak,
jel’ bi ga morti spazil.
“Paraglajder, deda, para-glajder” – čul je glas iza sebe i h čudu se
okrenul.
Na putecu, več blizu kleti, stal je njegov najmlajši hnuk.
“Kiki, to si ti, pa kaj dielaš tuj?” – Stari Štefina se čist ozbiljno po
čel spremišljavat jel’ morti pak šlajsa „h nekakvu senju.”
“Tata me poslal, donesel sam ti jesti i rekel mi je da ti pomorem nekaj,
ak treba.. A meni je tu na briegu baš liepo, deda, več sam ti to nejemput
rekel.”
Pogledal je hnuka. Hunjemu je prepuoznal istog onog dečeca kakef je negda
i on bil, onoga diridajca buosih nuog teri je znal kak striela splaziti na
tie brieg, gledeti svud-posvud i gruntati si svoje.
“Baš liepo kaj si došel, Kiki.. Viš, zdaj gda malo prigriznem, zvliekli
bumo onie tam veliki lagef vun i polegli ga na cveke, tu, puolek preše.
Onda buš se ti prevliekel čez onu luknju od vratec nutri a ja ti bum dal ribač
u kefu i vodu da ga znutra praf zribaš od bierse..štima?”
“Super!” – sluožil se Kiki veselo – “zgleda mi ko baš kul pustolovina”.
Dedek i hnuk su još jen cajt sedeli za stuolom i gledeli malo po jarku,
malo h jen drugoga. Štel mu je reči ono kaj si je denes premislil i kak bu
dal sinu da diela z kleti i trsja kaj ga vuolja, ali dečec bi to ionak slabo
razmel.
Sunce je skruoz zapalo za brege a zelene su se huste h daljine tie čas zaž
arile kak staro zlato na oltaru.
Pak je stiha potpuhnul vietrek, zaštiektal nečiji klopuotec, a htiči su
se kak nuori razleteli pod oblake. Negdi tam, iza bregov, moglo se čuti se
jasneše i glasneše fučkanje i klaparanje cuga.
“Viš kak se cug-mašina jako čuje, dež bu padal” – trgnul se Štief – “
Kiki, pokljem bumo sedeli ak bu cajta, zdaj idemo, na posel!

Male kajkavskih mudrih reči

Seks je ne kak vino, neje bolši dok je stareši.

Nejpredi je ljubezen luknja vu srco, posle je ta luknja nekaj niže.

Kuliko delamo, med Međimorcaj ga ve oslekov nek med Dalmošaj.

Neje lefko denes moški biti, niti žene nas več ne nucajo. I deca se brez nas delajo.

Lopov je on šteri nutri meče, kak i ona štera drži.

Sosed Pišta je tak dugo prepovedal štiklece o policijskom načelniku dok je ne marica došla po jega.

Bokci čuda vejčpot senjajo peneze neg’ kulaki.

Lenčine nejvečpot same sebi idejo na živce sam to nečejo priznati.

Nigdar smo ne zadovolni z onim kaj imamo, navek nam lačne oči iščejo nekaj vejč.

Imam te rad oblečeno, ali čuda rajši slečenu.

KAKO ZNAŠ DA SI PORIJEKLOM IZ ex-YU

Ostale su samo uspomene

KAKO ZNAŠ DA SI PORIJEKLOM IZ ex-YU?

-Kod vas u kući rakija se koristi za liječenje svih bolesti, za proslave
u svim prilikama i kao losion za masažu.

-Za rođendan su te vukli za uši “da narasteš”.

-Tjedan dana poslije Božića ili Uskrsa još uvjek je za ručak sarma.

-Kada plačeš, nije neobično da ti otac kaže:”Prestani cmidriti, u pizdu
materinu”

-Svako vjenčanje počinje pjesmom “Danas majko ženiš svoga sina”.

-Otac te naziva “idiotom” kada ne znaš napravit ono što i on sam ne zna.

– Mama te je još kao malog naučila da “propuh ubija”.

-Imaš bar jednog rođaka s kojim tvoja obitelj ne razgovara.

-Šališ se na temelju osobne tragedije.

-Imaš bar jednog rođaka koji peče svoju rakiju.

-Misliš da je uglavnom sve neka zavjera.

-Tvoja baka nikada ne prihvaća činjenicu da nisi gladan.

-Kada upoznaš nekog stranca, prvo ga naučiš sve psovke.

-Tvog tatu uvijek bole leđa.

-Kada si mali za rođendan uz poklon obavezno dobiješ i čokoladu!

-Govorili su ti da će ti narasti rep ako piješ kavu kad si mali.

-Plašili su te Babarogom.

-Tvoja mama ima sve lijekove koji bi mogli “zatrebati”.

– Mama ti ne da da piješ hladnu vodu kada si znojan.

-Roditelji ti stalno govore :”…kad sam ja bio u tvojim godinama…”

-Tvoji roditelji urlaju na telefon kada pričaju sa rođacima ili
prijateljima u inozemstvu

-Roditelji te zovu “sine” bez obzira da li si dečko ili djevojčica.

-Udaraš po stolu i razbijaš čaše kada si pijan i veseo.

-Kada ti rečenica :”Nemoj se toliko smijati, oplakaćeš” zvuči razumno.

-Tvoja majka svaki čas izgovara “Hvala Bogu”.

-Čitaš mami i tati ovaj spisak, a oni se zgražavaju i govore “Što lažeš,
nije istina!”.

-Ako sjediš blizu TV-a izgubit ćeš vid.

-Živiš u zemlji gdje je “batina iz raja izašla”.

– Mama trči za tobom da obučeš potkošulju.

-Kada dobiješ poklone koji ti se ne sviđaju, čuvaš ih za poklon nekome.

-DVD, video, daljinski su ti pokriveni folijom, da ne pada prašina po njima.

-Tvoj otac misli da svi Kinezi imaju crni pojas.

-Na svim svadbama je isti meni: “juha, sarma, pečenje, kupus salata,
torte”.

-“Djevojke” oko tebe izgledaju kao da imaju 23, a ustvari imaju 15
godina.

-Voziš bolji auto nego tvoj otac.

-U garaži/podrumu imaš nekoliko (desetina) litara rakije/alkohola i pola
tone otpada.

-Skoro svi koje poznaješ hrču.

-Oba tvoja roditelja su do škole morali pješačit bosi po snijegu, po 5 km
uzbrdo. U oba pravca. Preko kamenja…

-Tvoja mama reže kruh na šnite debljine 5cm.

-Svako ima bezbroj kumova.

-Imaš bar jednog rođaka koji je soboslikar.

-Jedan kruh se pojede za ručak.

-Rakija se pije prije doručka za “cirkulaciju”.

-Zauvijek živiš sa roditeljima.

-Imaš vunene čarape koje ti je isplela baka.

– Mama ti ne dopušta sjediti na betonu zbog prehlade/jajnika.

-Ako si starije dijete, uvjek moraš popustiti jer si “pametniji”.

-Roditelji prebacuju kanal kada su scene ljubljenja na TV-u.

-Kad god su ti roditelji rekli:” Vidjećemo”, nije bilo ništa od toga.

Dali je to moguče danas?

Disciplina u školama s kraja 19. stoljeća

1. U školu dolazimo uredno oprani, uredno odjeveni i na vrijeme.

2. Na putu do škole ponašamo se pristojno i uglađeno.

3. Prije ulaska u školsku zgradu očistimo cipele.

4. Dječaci skidaju svoja pokrivala za glavu (kape) već prije ulaska u učionicu, a djevojčice odmah nakon ulaska.

5. U učionici sjedamo odmah na naša mjesta te se u miru pripremamo za nastavu.

6. Kada učitelj ili druge osobe ulaze ili izlaze iz razreda, ustajemo se i pristojno pozdravljamo.

7. Za vrijeme nastave trudimo se uspravno sjediti i pozorno slušati. Kad nas prozovu, brzo se dižemo i odgovaramo jasno i glasno.

8. Prema nastavnicima se odnosimo s poštovanjem, poslušno, otvoreno i iskreno.

9. Za vrijeme odmora ne pravimo buku. Pri igri u školskom dvorištu se ne ponašamo neobuzdano. Prema našim školskim drugovima smo uvijek ljubazni i susretljivi.

10. U slučaju svađe koju ne možemo izmiriti sami, obraćamo se našem učitelju.

11. Naše učionice održavamo urednima. I knjige i bilježnice održavamo čistim i urednim.

12. Kod kuće ćemo uvijek marljivo učiti i savjesno i uredno izrađivati naše zadatke.

Sramotna knjiga

U sramotnu se knjigu upisivalo ime učenika, prijestup koji je počinio, kaznu ili opomenu koju je dobio i datum kada je počinio prijestup ili kada je kazna bila izvršena. Ispod svakoga se upisa potpisao odgovorni učitelj. Upisi su izgledali otprilike ovako: „Hermanšek učenik 4. B razreda dobio šibje (dva šikca) poradi uličnog skitanja i izostajanja iz škole. U Zagrebu 20/12 1882. Tomšić“. Svaki je profesor bio odgovoran za upis u sramotnu knjigu i izvršenu kaznu

Stvarno nezgodan taj učitelj Tomšić

Seks i koristi od seksa

Seks usporava starenje, a evo koliko često se morate seksati kako biste ostali mladi

Život i stil

Jeste li čuli? Seks nije samo zabava. Znanost kaže da ima dosta nevjerojatnih zdravstvenih pogodnosti

Sve – od raspoloženja do vašeg struka – dobit će poticaj od aktivnosti u vašoj spavaćoj sobi. I zahvaljujući novim istraživanjima, dobre vijesti ovdje ne staju. Seks10 dobrih razloga zašto se trebate seksati što češće barem jednom tjedno može vam pomoći da živite duže, kažu znanstvenici.

U novom istraživanju, znanstvenici s University of California promatrali su seksualne živote 129 majki tjedan dana. Sudionice su davale dnevno izvješće o svojem ukupnom zadovoljstvu, kao i slučajevima kad je došlo do sukoba, podrške i / ili intimnosti sa svojim partnerima.

Kad su usporedili njihove izvještaje s njihovim uzorcima krvi, otkrili su zanimljiv uzorak. Majke koje su se seksale sa svojim partnerima barem jednom u tom tjednu, imale su značajno dulje telomere – sitne komadiće DNK koji utječu na dugovječnost i zdravlje.

Tijekom vremena, telomeri koji se nalaze u vašim stanicama razgrađuju se kao posljedica starenja, slabe prehrane i prevelike uporabe alkohola, rekli su istraživači. No, ovi rezultati pokazuju da ih redovni seks može ‘popraviti’ i produljiti, čuvajući vaše stanice zdravima i mladima. Stoga, što čekate?

Vjerujte mi pitanje je na mjestu.Dani lete, godine brzo prolaze.Nedajte vremenu da vas gazi.